10 јануар, 2014

Nakon praznika...

I eto mrtva umorna prvi dan na poslu nakon praznika...jos mi se spava...
Tortica koju smo smazali za Bozicne praznike
  Srculence sam dobila od moje Nadje, hvala Nadjule...

07 јануар, 2014

Novogodisnji Istanbul ...Κωνσταντινούπολις

Doputovala sam Turkish Airways-om tačno u jedanaest uveče, vozala se po pisti narednih dvadeset minuta, čekala kofer, razmenila evre u lire i uhvatila bus za centar tačno u ponoć. Jupiii, srećna Nova godina :). Inače bus koji ide za centar je Havatas, a cena karte je 10TL, i stiže se za 30-40min, pravo na Taksim. http://havatas.com/en/coach.aspx?i=1 A tamo me je pored Sakija dočekala masa pijanih Turaka, au brate, sve neki minijaturni crni, kude se dedoše oni iz turskih serija...Sreća što je smeštaj bukvalno na par minuta od trga, na super mestu, zavučen u jednu uličicu, mirno, ništa se ne čuje. Doduše naš apartman na petom spratu, bez lifta, ali šta je to za nas koji smo navikli na pokvarene liftove i nestanak struje. Apartmani 212 a soba AsiaSuite. http://www.212istanbulsuites.com/
 
Idealna lokacija, jer blizu je i metro koji vozi do velikih šoping centara, funikular Taksim-Kabatas koji vodi do tramvaja T1 (najzgodnija linija koja ide ka svim bitnim lokalitetima u starom Evropskom delu). Meni je bilo malo konfuzno da se snađem sa kartama za prevoz. Postoje dve opcije, prva je da se svaki put plati 3 TL za prevoz. Inače postoje automati za žetone. Druga opcija je da se kupi istanbulkart, koja košta 6TL. To je varijanta naše busplus kartice, i na nju se uplati koliko hoćete kredita. I tu prestaje sličnost. Prva vožnja je 1.95TL, za svaki transfer u drugi prevoz se plaća umanjena karta. Tako da su cene transfera sledeće
1. Jedna vožnja: 1,95 TL; 1. Transfer: 1,25 TL; 2. Transfer: 1,00 TL; 3. Transfer: 0,75 TL; 4. Transfer: 0,75 TL; 5. Transfer: 0,75 TL. Te karte se kupuju tamo gde piše Akbil Dolum Noktası. Ja sam bila lenja i nisam odmah kupila kartu što bi mi olakšalo život, te sam silne pare dala na prevoz.

Inače najpoznatija ulica koja vodi od Taksima prema moru je Istiklal Caddesi. Ranije se zvala Grande Rue de Pera. Negde na sredini kod Galatasaray Lisesi nalaze se uličice pune kafića sa leve strane (kada nam Taksim ostaje iza leđa) posle gimnazije, a takođe ako se produži još napred i negde oko Tunela sa desne strane je takođe puno klubova, kafea i restorana. Taj deo grada se zove Asmalimescit. Ko je mislio da je u Beogradu noću živo, taj nije bio u Istanbulu. Ovde čovek ima osećaj da niko nikad ne spava, muzika trešti celu noć, klubovi su puni, kafići, restorani.
Nego, da se vratim ja na taj 31.12. Stigoh, smestih se, i ajd malo do Ortakoy-a, i to taksijem. Jeste nas odrao, ali to smo i očekivali, već je bilo dva ujutru. Mada, ne postoji dnevna i noćna tarifa, ali ko će da se svađa sa nekim ko samo parla turski...I tako pukosmo 45TL, što kad pogledate i nije previše oko 15evra, ali u suštini bi trebalo da bude do 20TL, tako da...Malo smo se prošetali, slikali i vratili kući, iako su kafići bili puni, umor nas je smlatio.

Ustali smo orni prvi dan, našli se sa Sakisovim drugom iz Bostona, Giorgosom, njegovom devojkom Yiangzoo iz Nju Jorka, njihovim prijateljima Šang, Ting i Dong (jeste, kinezima :). Ko zna moje organizatorske sposobnosti, zna da sam progutala knedlu što nije sve moglo da ide po mom idealnom planu, ali dobro, malo kompromisa nije na odmet (kad se mora). I tako prvo smo obišli Basilica Cistern. Na turskom - Yerebatan - izgrađena je u 532 AD i obuhvata 9800m2, sa kapacitetom od 100.000 kubnih metara vode. Cisterna radi 9-17.30h a ulaznica je 10TL. 7000 robova je učestvovalo u njenoj izgradnji. Smatra se da su stubovi doneti iz raznih ruševina, kao i iz Agia Sofije. Napravljeni su od različitih vrsta granita i mermera. Postoji i jedan stub koji ima ugravirane suze. Antički spisi nagoveštavaju da te suze odaju poštu robovima koji su umrli prilikom izgradnje ove cisterne. Zanimljivo je da je tu snimljen Bondov film "Iz Rusije sa ljubavlju". Takođe su zanimljive i glave meduza, čije se poreklo ne zna. Tu pronađoh i neke naše iz Prokuplja, već su smišljali plan kako da utepaju nagojene ribe koje slobodno plivaju u cisterni :) 

Pošto je već bilo kasno, a sve praktično radi do 17h, uspeli smo da u zadnjem momentu uletimo u Plavu džamiju Blue Mosque (Sultanahmet Camii). Ulaz je besplatan. Naravno po pravilima žene moraju da prekriju kosu, a svi moraju da se izuju. Plavu džamiju je izgradio Mehmed Aga u periodu od 1609-1616. Sultan Ahmet I je želeo zlatni minaret, što je na turskom altin. Arhitekta ga je pogrešno razumeo alti, što znači šest. Tako da je napravljena džamija sa šest minareta koliko je imala i džamija u Meki. Da bi se ovaj problem rešio, sultan je platio izgradnju sedmog minareta u Meki. Ukrašena je sa 20.000 ručno napravljenih keramičkih pločica iz Iznika (jednu sam pazarila kao magnet za frižider :)
Arasta bazar se nalazi odmah pored plave džamije. Malo smo se prošetali, a onda seli u Masala cafe, gde je muški deo društva uživao u nargilama. Nije baš mesto da se klopa, jer je skupo, ali je ok za jedan čaj, toplu čokoladu, sok od nara...
Takođe smo videli i igru derviša. Derviš je osoba koja teži ka visokim spoznajama o Bogu. Njihova igra se sastoji iz četiri dela i svaki deo ima svoje značenje. Predstavlja mistično putovanje čovekovog duha kroz ljubav, pronalaženje istine i savršenstva. Sa svog duhovnog puta se vraća kad dostigne zrelost i savršenstvo i ljubav prema svim bićima nevezano od verovanja, klase ili rase. Dok se derviš okreće, njegove ruke su prvo skupljene što predstavlja jedinstvo sa bogom, a zatim otvorene, desna okrenuta ka nebu spremna da primi božje milosrđe, dok je leva okrenuta ka zemlji kako bi ono što primi od boga dao siromašnima.
Jedva smo se odvojili od derviša, jer sam uspela da nagovorim društvo da prvi dan malo otplovimo do Azije. Trčali smo do luke, uboli brod za Kadikoy, u vizantijsko vreme poznato kao Chalkidon. To je inače bila prva naseobina Grka iz Megare koja je osnovana na Bosforu u 685 AC, nekoliko godina pre osnivanja Vizantijuma sa druge strane. Brodovi idu iz Karakoy svakih pola sata do 23h a karta košta 3TL. Takođe, ko se nađe u starom evropskom delu može iz Eminonou da skokne do Kadikoy, samo treba da se vodi računa da je zadnji brod za povratak u Karakoy 20.40h a do Eminonou 23h. Bukvalno smo utrčali na brod, i za petnaest minuta smo stigli na našu destinaciju.
Sa broda se vidi železnička stanica Hajdarpaša, koja je početna i glavna stanica na azijskom delu. Ako je neko dobio neodoljivu želju da skokne do Bagdada što bi se reklo može ako duša ište. Prva stanica je izgrađena 1872. godine, a zatim su je proširili nemački arhitekti zbog ambicija Nemačke na Bliskom istoku.

Prvo smo se ušunjali u Söğütlüçeşme Caddesi i nakon malo šetnje naišli na bika na skretanju ka Bahariye Caddesi. Napravljen je 1864 u Parizu, a donet u Nemačku i poklonjen komandantu Otomanske armije Enveru Paši od strane Kaiser Wilhelm II. Preseljen je u Istanbul, a tek 1976 u Kadikoy. U Barseloni sam se slikala pored ogromne mace, a eto sreće kad sam naišla na bika. Azijski deo nam se svideo. Puno je malih restorana, kafea, poslastičarnica, ljudi pevaju na ulicama. Kažu da je Kadife Sokak bio srce noćnog života sa puno barova smeštenih u kućama iz XIX veka.
 
Klopali smo u restoranu Ciya, http://www.ciya.com.tr/index_en.php, super ukusna klopa, raznovrsna. Veliki izbor kebaba. Ja sam jela Gulbahar Kebab (Beef Kebab With Cheese And Tomato Topped With Walnuts And Chilli Pepper Sauce, Served On Yogurt), mislim smazala.

U povratku mi se desila nezgodacija, aparat za žetone mi je pojeo 10TL. Imali smo pet minuta do polaska broda, a ja sam se nameračila da isteram pravdu, i dovukla nekog čiču koji je tu radio i u bukvalno mu rekla:"the machine ate my money!" A on brate, polakooo, ima vremena, ček da uzme ključ, pa da stpljivo sačeka neki par koji je baš navalio na tom aparatu da kupi žetone, i eto ti ga pojede i njima pare, hihi. Svi su me čekali kao na iglama, ali uspela sam, dobih nazad moje pare i otrčah srećno ka brodu.
A onda u poletu sreće popesmo se i do Galata kule, preko Kamondo stepenica koje su izgrađene u XIX veku od strane bogate sefardske bankarske porodice, kako bi njihova deca imala prečicu do škole. Ja u školu idem i dobar sam đak, i tako pevušeći, a da ne citiram Grumfa, uz puf puf pant, stigosmo i do kula.
Kula Galata - otvorena je 09.00 – 17.00h, a ulaz je TL 10. Podignuta je 528. godine za vreme Justinijana I, ali je i uništena za vreme četvrtog krstaškog pohoda. Obnovili su je Đenovljani 1348. godine i nazvali Hristov toranj. Pored nje je mali trg na kom se nalaze ostaci spoljašnjih bedema đenovljanskog naselja. Kada su Otomani osvojili Istanbul 1453. godine, kula je postala zatvor. Kasnije je korišćena kao mesto odakle se posmatralo da li je negde izbio požar. Inače deo grada Galata ili Pera je skrećenica za grčki naziv Peran en Sykais, što znači Polje smokava na drugoj strani. Ova četvrt starog Carigrada je pregrađivana teškim lancima koji su povezivali Peru sa Carigradom. Iako sam želela da se popnemo gore, gužva je uvek bila velika, tako da me je baš mrzelo da čekam. Sigurna sam da je pogled predivan, jer se vidi ceo grad. 
 
Ovekovečili smo i spomenik Republici na Taksimu, koji je podignut u čast formiranja Turske republike 1923. godine.
Uslikala sam i ulaznice za razne lokalitete...
Agia Triada Grčka pravoslavna crkva se nalazi na 100 metara od smeštaja u kom smo bili. Tako da za pravo čudo u sred Istanbula smo često čuli crkvena zvona. Crkva je inače napravljena 1880. godine. Na žalost, 1955. godine je oštećena prilikom septembarskog pogroma koji je bio usmeren protiv grčke manjine u Istanbulu. Ubijeno je na desetine Grka, uključujući i pravoslavne sveštenike, materijalno uništeno više od 2000 grčkih radnji, 110 hotela, 27 apoteka, 23 škole i 73 crkave.To je ubrzalo proces iseljavanja koji su doveli do nestanka grčke manjine u Turskoj. Tako danas od 200.000 koliko ih je bilo 1924. danas ih ima oko 2000. Povod su bile razmirice oko statusa Kipra. Crkva Agia Triada je onovljena 2003 godine, kada je govor održao Patrijarh Bartolomej.

Cicko je jedan do sto mačaka koje se šfrćkaju u crkvenom dvorištu...
Sakija sam uslikala kod predivne kapije koja predstavlja ulaz u Galatasaraj srednju školu koja je jedna od najuticajnijih u Turskoj. Osnovana davne 1481. godine. Školovanje se obavlja i na turskom i na francuskom jeziku. Fudbalski klug Galatasaray je formiran u ovoj školi, i prvi igrači su svi bili đaci ove škole.
 
Crkva Svetog Antonija iz Padove, je najveća katolička crkva u Istanbulu, izgrađena je u periodu od 1906-1912 u venecijanskom neo-gotičkom stilu od strane italijanske zajednice.Meni se najviše svidelo dvorište koje zaista izgleda kao da se nalazite negde u Italiji.
 
Na putu ka Agia Sofiji smo još jednom prošli kroz Istiklal ulicu i pored zanimljivih lokaliteta koji su nam se svideli, a uz sve to smo uživali srkajući ceđene sokove od svežeg voća, ja od grožđa a Saki mix
 
Unapred smo se pripremili da će gužva biti ogromna ispred Agia Sofije. Ono i jeste. Turci su se dosetili da ako nećeš da čekaš, platiš dodatnih 5TL. Inače je ulaz 25TL. Naravno da smo čekali, ali red brzo ide, tako da nije strašno. Muzej je otvoren od 9-17h, sem ponedeljkom kad ne radi. Istorija Svete Sofije je fascinantna i predstavlja jedno od najvećih svetskih arhitektonskih dostignuća, iako spolja ne izgleda tako.
Pravoslavna crkva je bila u periodu (537–1204); Rimska katolička katedrala (1204–1261); Pravoslavna crkva (1261–1453); Džamija (1453–1931); Muzej (od 1935). Kada je sagrađena 537 pa do 1453, predstavljala je sedište Konstantinopoljske Patrijaršije. Grčki fizičar Isidor iz Mileta i matematičar Anthemius iz Trala su dizajnirali ovu građevinu. Kada su Turci 1453 osvojili Carigrad, naredili su da se ovaj pravoslavni hram pretvori u džamiju, i tada su zvona, oltar, ikonostas i druge relikvije uklonjene. Mozaici sa prikazom Isusa i Marije, hrišćanski sveci i anđeli su uklonjeni ili prekriveni malterom. Dodati su mihrab i četiri minareta. Danas su na nekim mestima otkrivene ikone. Ko hoće detaljno da se upozna sa svim elementima ovog muzeja, može da uzme i audio vodič za 15TL.


Karafirin, Akbiyik Cad. No:56, super mesto u uličicama iza Plave džamije. Super kolači i klopa. Tu smo najviše voleli da se opuštamo posle šetnje i obilaska grada. Najlepše profitarole koje sam ikad probala.
 
Danima pokušavam da se setim imena kluba u kom smo se fenomenalno proveli. Lutajući uličicama privukla nas je muzika i nismo nii znali šta se krije iza debele zavese. Klubova i kafića ima na svakom koraku, samo treba da se izabere odgovarajući. Svideo mi se jedan kafe sa živom muzikom, divno peva tip, samo svi sede, niko ne igra. Tako naiđosmo na ovo mesto, DJ je puštao tursku muziku, ja bih to rekla da je rok, i bilo je fenomenalno. Super djus votka sa sveže ceđenom pomorandžom, kokteli, grickalice, ma da živim tamo, stalno bih tu izlazila. Toliko smo igrali da su čak svi dolazili da se slikaju sa nama, kao da smo neka isčezla vrsta.
  
Odlučili smo da nam treći dan bude opušten i nismo sebi zadali visoke ciljeve :) Laganom šetnjom smo za dvadesetak minuta se spustili do Dolmabahce palate. Koga mrzi da šeta može i funikularom da se spusti sa Taksima i posle pet min šetnje se stiže do palate.
Topkapi palata je bila centar otomanskog carstva i rezidencija sultana i njihovih žena u Haremu, tri veka, sve dok Sultan Abdülmecid 1853. godine nije odlučio da se preseli u Dolmabahçe Palatu (Dolmabahçe Sarayı). Palata je otvorena od 9-16h, sem ponedeljka i četvrtka, kada ne radi. Ulaz u Selamlik je 30TL. Ako se stigne do 15h može da se kupi i kombinovana karta i za Harem, mada vodiči kažu da tamo nije ništa posebno, da je Harem u Topkapiju mnogo lepši. Jedino je zanimljivo možda da se vidi Ataturkova soba. Mi smo stigli oko 14.30h i pošto na prodaji karata radi samo jedan šalter, gužva je užasna, uspeli smo da kupimo kartu malo posle tri, a onda naravno se čeka i da se uđe u palatu, zbog toga što postoje organizovane ture na engleskom. Uhvatili smo turu u 15.45h. Poenta je da palata radi do 17h, a prodaja karata je moguća do 16h. Fotografisanje je zabranjeno. Naravno da sam ja škljocnula par puta, a jedan savesni Amerikanac me je upozorio kako je slikanje zabranjeno, ali sam ga ja obavestila da pravila postoje da bi se kršila. Malo me je zblanuto sa zaleđenim osmehom gledao, hihi. Na blog sam stavila par slika skinutih sa interneta, čisto da steknete utisak o kakvoj se raskoši radi. Videli smo i najveći kristalni luster, poklon kraljice Viktorije, koji ima 750 lampica i težak je oko 4.5tona. Palata ima elemente baroka, rokokoa i neoklasičnog stila, u kombinaciji sa tradicionalnom otomanskom arhitekturom. Meni su se najviše svideli kristalni lusteri i stepenište. Palata se sastoji iz tri dela, Selemlik, deo samo za muškarce, Muazede Salon ili svečana sala, i harem u kom je živela sultanova porodica. Ukupno ima 285 soba, 6 hamama i 68 toaleta. U palati je živelo šest sultana, kao i Mustafa Kemal Ataturk, osnivač moderne Turske republike.

Od Dolmabahce palate smo uhvatili tramvaj T1 i pravac Kapali Carsi koja radi 8.30-19h, sem nedelje kada je zatvorena. Ko voli da se cenka ima da uživa, u suprotnom, mučenje. Sakis je kupio neki lepi čajnik, verovatno precenjen, ali dok je on srećan, i ja sam :) Razmišljala sam da li mi išta od tih džidža bidža treba, i naravno zaključila da ne, ali ipak zanimljivo je prošetati se kroz taj šareniš, ipak ima oko 4000 radnjica.
Kasnije smo se prošetali kroz Gülhane Park. To je nekad bila bašta Topkapi palate. Za javnost je kao park otvoreno 1912. godine. Ima simpatičnih kafića, mali ZOO vrt. Nama se ipak najviše svidela drvena konstrukcija ispred jednog muzeja.
U Istanbulu ima dosta klubova koji se nalaze na poslednjim spratovima zgrada. Jedan od tih je klub 360. http://www.360istanbul.com/eng/index1.html Moderan klub, sa modernom muzikom, i predivnim pogledom na grad. Što bi se reklo fensi :) a ja sam uvek više bila u onom drugom rok fazonu. Ulaz se naravno plaća, i to 35TL, pa posle dodatno i piće, ali popularno mesto rekla bih, s obzirom na to da su nas slikali za neki sajt tilllate.com
 
Poslednji dan smo se uputili u istraživanje Teodosijevih zidina. To su bili su kopneni bedemi koji su se protezali od zaliva Zlatni rog pa sve do Mramornog mora u ukupnoj dužini od 6,5 kilometra.Izgrađeni su u periodu 405-413. godine. Celom dužinom unutrašnjeg zida bile su kule, njih 192. Svaka je bila visoka između 17 i 18 metara. Na Teodosijevim bedemima bilo je ukupno 10 velikih kapija kroz koje se moglo ući u grad ili izaći iz njega. Otomani su osvojili Carigrad, glavni grad Vizantije 29.5.1453. godine, a tursko bombardovanje bilo je koncentrisano na kapiju Sv. Romana (sadašnju Topkapi) i Adrianopoljsku kapiju (Jedrenska kapija ili Edirnekapi). Najveći turski topovi, upereni na kapiju Sv. Romana, ispaljivali su đulad težine čak 450 kg.U završnim borbama tokom opsade život je izgubio i poslednji vizantijski car, Konstantin Dragaš (koji je pripadao je dinastiji Paleologa, a bio je sin Manojla II i srpske princeze Jelene Dragaš. Mehmet II, je u grad ušao kroz Jedrensku kapiju i ubio Konstantina XI.  http://en.wikipedia.org/wiki/Walls_of_Constantinople#Theodosian_Walls

Obišli smo i Panorama 1453, istorijski muzej otvoren 2009. Predstavlja panoramsku sliku osvajanja Konstantinopolja. Prikazan je pad grada, u momentu kada Otomanske snage probijaju Vizantijsku odbranu grada. Sultan Mehmet II tada 21-godišnjak je dobio titulu osvajača Fatih-a. Slika pokriva 2350m2. Muzej se nalazi pored gradskih zidina, gde se boj i održao. Izrada ove panorame je koštala milion evra, a učestvovalo je osam umetnika, a prikazano je čak 10.000 vojnika, koliko je korišćeno i živih modela.

Na žalost smo propustili da vidimo vizantijsku crkvu Svetog Spasa - Chora ili Kariye muzej. Crkva je otvorena 9-16.30h, a ulaz je 10TL. U njoj se može videti obilje freski i mozaika, koji su posle onih u Sv. Sofiji, najlepši iz perioda Vizantije . U kraju oko crkve, nalaze se male uske uličice sa starim drvenim kućama. Do crkve može da se dođe od stanice metroa M1 Ulubatlı ili stanice tramvaja T1 Pazartekke. Nedaleko od crkve se nalazi i Tekfur Sarayi, vizantijska palata, koja se trenutno renovira. 
I naravno naš poslednji dan u Istanbulu smo završili u grčkom restoranu, uz vino i mezetluk...