Plazma vs. choco shake

Tirkiz

Lefkada-Kefalonija sa mojim agorakijem

Kao što rekoh, nastavak sledi. Ko bi uopšte rekao, ali eto tiha voda breg roni...Onako stidljivo se Sakis i ja dogovorismo za naše prvo zajedničko letovanje, ne računajući vikend na Halkidikiju prošle godine. Sad već imamo iskustva u zajedničkim putovanjima, tako da sam bila sigurna da će nam biti prelepo.
Pošto sam već bila smeštena na Lefkadi, on je došao da me otme od mojih dragih drugarica. Pošto nam je bilo usput, ovaj put smo kolima otišli do već pomenutih vodopada Dimosoari. U neku ruku malo mi je žao što nismo pešačili do tamo, ipak sigurno je posle nedelju dana još neka smokvica sazrela i čekala samo na mene :)

Naš smeštaj se nalazio blizu Ag. Ioannis i samim tim smo morali svaki put da prođemo pored plaže Gyra sa vetrenjačama i kite surferima. Verovatno je postojala prečica, koju mi za četiri dana nismo uspeli da nađemo.

Manastir Faneromenis nam je bio usput kad god smo kretali ka plažama tako da smo ga posetili. Navodno ima mali ZOO vrt, mislim ako u to ulaze koze, ptičice, koke, ćurke, jedan zeka i papagaj, onda yes, ima. Ako ništa onda ga treba posetiti zbog prelepog pogleda na plažu Ag. Ioannis.Mi smo tamo upali u sred nekog krštenja, malo se promuvali sa zvanicama, u nadi da posle krštenja, kao što je običaj u Grčkoj dele bombonjerice ili neke kolačiće, slatkiše i slično. Pošto to nisam mogla u roku od 5 sekundi da uočim pažnja i interesovanje su mi popustili. Korisno je što smo obrstili manastirski bosiljak i uz blagoslov od Boga uveče napravili super torteline. Uz parolu snađi se, gde god je to bilo moguće smo čupkali bosiljak, a čak u jednom rasadniku, radnik nam je isekao 5-6 malih ljutih paprika, čisto da malo poboljšamo ukus naših jela.

Agios Nikitas se nalazi možda na petnaestek minuta od našeg smeštaja, a da smo znali da je mesto toliko slatko sa prelepom plažom, češće bismo tamo obitavali. More je kristalno čisto, ima i par stena sa kojih smo vežbali skok u dalj. Ja sam uspela da bar malo prebrodim svoj strah od visine. Ma iskreno, bilo me sramota kad sam videla da odande skaču dečica od 4-5 godina. Kad mogu popišanci, mogu valjda i ja.

Malo smo se motali i po Kathismi, taman toliko koliko me je nagovarao da se spustimo paraglajdingom na plažu. Pošto nije uspeo, odustali smo i od plaže :)

Nas hotel Kastro Maistro http://www.maistro.gr/lefkada-apartments/lefkas-family-hotel.htm nam je bio toliko simpatičan, sve sa macama koje su džonjale na terasi, da smo jedva i odlazili na plažu. Pošto je tamo postojao i stoni tenis, prvo bismo odigrali par partija dok ne razbijem Sakisa u istom, a onda osveženje. Doduše sve mi je on to vratio kad smo igrali rekete na plaži.

Naravno da smo stali na vidikovcu odakle se pruža pogled na plažu Peukoulia.Ma to je bila samo mala pauza da iskoristim momenat da ga poljubim :)

Porto Katsiki iz ptičije perspektive...pravo da vam kažem, meni je nekako lepše odozgo nego odozdo, tj. na samoj plaži. Tog dana je toliko duvao vetar, da smo mi našli pećinu u koju smo se uvukli. Ja hrabro pokušala da plivam, a kada je trebalo da izađem iz vode, kuku lele. Talas me je poklopio tri puta, obrnuo okrenuo kao prase na ražnju. Jedva živu glavu izvukoh. Na slikama se to ne vidi, jer kasnije je postalo divlje.

Na putu od Porto Katsikija do Vasilikija uboli smo prečicu, lep put bez bankina, na rados` vozača. Vođeni zovom majke prirode napravismo malu pauzu na putu, ali pejzaž je bio prelep tako da smo rešili da se malo ovekovečimo. I tako zaneseni lepotom, malo počesmo da iskazujemo nežnosti u kolima. Sve bi to bilo lepo da i gomila drugih vozača vođena idejom da zastane na istom mestu nije se zaustavila, a onda videvši nas, odlučila da je ipak bolje da produže, bar dvesta metara uz put :)

Do kampa Kastri smo došli prilično jednostavno, problem je naime nastao kada je Sakis hteo da okrene auto. Na žalost umesto u rikverc, umalo ga ne ugura u jarak. Srećom se tu nađoše dva predusretljiva momka, tako da su uspeli da poguraju kola uzbrdo. Ja sam već mislila ostadosmo bez kola. Malo je falilo, situacija je delovala bezizlazno. Posle toga bismo mogli samo da se podavimo u toj tirkiznoj vodi, pa je kamp umesto imena Kastri mogao da se preimenuje u Opel :)

U šetnjicu gradom Lefkadom smo krenuli u ranim popodnevnim časovima, kada većina divljih i noćobdija spava. Meni je grad tada bio mnogo lepši, jer se nisam sudarala sa ljudima, nisu mi pažnju odvlačile radnjice, već sam uživala da posmatram kuće, dvorišta, cveće...Naravno dali smo se i u ponovnu potragu za bosiljkom, jer valjalo je ponovo napraviti ručak.

Već uveče smo zalutali u muzej antikviteta. Sakis umalo da ošteti starinski durbin, e baš se nameračio nekakvu štetu da napravi.  Takvi su vam Grci, samo bi nešto da lome, pa kad nema tanjira daj šta daš.

 

Kada smo se uputili do luke u Vasilikiju, kako bismo napustili Lefkadu i otplovili u pravcu Kefalonije, naišli smo na vinariju Lefkaditiki Gi. Jedno brzo svraćanje, degustacija vina i pazarismo dve flajke, čisto neće se baci.

I tako...dočekasmo i brod kapetana Aristidisa. E imam osećaj da sam totalno odvalila njegovo ime. Ček da proverim. E, pa omaših ga u jednom slovu, čovek je Aristides. Brzo se stiže, za jedno sat ipo već smo bili u Fiskardu. 

Fiskardo je bio prepun turista kada smo stigli, i to većina nećete verovati je stigla iz Nidrija sa brodom Nidri Star. Malo smo se promuvali i pravac plaža Eblisi. Čisto da uđe u zapisnik da sam ojadila i par Kefalonijskih smokava, mmmm slatke. Kasnije smo se vratili da zamezimo i Kefalonijsku pitu, koju na žalost nisam probala prošle godine.

Plaža Emblisi je preslatka plaža koja se Sakisu vrlo svidela. Malo smo i zadremali na istoj.

Myrtos smo samo usput videli, nešto nas mrzelo da se spuštamo do iste, misleći da ćemo to uraditi neki sledeći put, mada...zbog dužeg spavanja i neorganizovanosti ovog dole na slici, baš i ne stigosmo.

On je naravno hteo drugi dan da se izvuče i izležava se na plažama u blizini apartmana, ali ne lezi vraže, pored mene žive jok. Ja kao poznati organizator, već sam imala isprogramiranu rutu. Prvo pećina Dragorati. Lepa pećina, ne toliko velika, dobro jeste, ali ne u poređenju sa drugim koje sam obišla. Nismo imali ni vodiča što je neozbiljno s obzirom da je ulaz 5e. Malo smo se prošetali desetak minuta i brže bolje izašli iz tog frižidera. I pravac Antisamos.

Meni jedna od omiljenih plaža na Kefaloniji, Antisamos, kao što sam i očekivala puna ljudi, muzika iz kluba u pozadini, piće i klopa na plaži...sve baš po mom ukusu. Pošto je ugledao neki kombi iz Pančeva, počeo je da im viče:"Zdravo, kako si?". E jeste društven, i uvek se oduševi kad je neko iz Srbije, odmah me gura da pričam sa njima. Učio je pola sata kako se kaže upaljač na srpskom da bi pitao komšije do nas na plaži i onda im se mrtav ladan obratio na engleskom, haha.Valjda trema brate. Na AntiSamosu smo se okuražili i iznajmili jetski i kajak. Kad preživeh ovo prvo, pređosmo na ovo drugo, što je meni mnogo normalnija varijanta.

Treći dan smo ipak odlučili da ne idemo na Mirtos, već da pronađemo neku malu zavučenu plažu kod Pessade. Lako je bilo do tamo da dođemo, a šta dalje...uh. Da nije bilo nekih italijana da nas upute, tražili bismo novu destinaciju. Inače je plaža zavučena, dobro skrivena. Sa nekog malog parkinga vode stepenice koje dolaze do zemljanog puta koji se račva desno i levo. Na obe strane su dve različite plaže. Poslušali smo savet malene devojčice da je plaža desno lepša i uputili se tamo. Stvarno raj na zemlji, prelepa plažica gde čak dolaze i kornjače da legu svoja jaja. Zato se papuče ostavljaju pre nego se siđe do plaže, a suncobrani su zabranjeni. Tu smo proveli skoro ceo dan. Imala sam i obuku za spasioca, a i kako se pruža veštačko disanje. Sad ne znam kakav sam bila đak, ali ne dao Bog da nekome zatreba moja pomoć :)

Na plaži Makris Gialos smo dočekali zalazak sunca, napravili par fotografija, od kojih je Sakis povraćao nad ovom dole koju je nazvao havajska honeymoon slika:). Meni se baš svidela...Malo smo trošili kalorije i igrali rekete, popularne kod Grka. Uh bre, bila sam gola voda, pa to uopšte nije jednostavno. Tu sam se brćnula i poslednji put u moru za ovu godinu i oprostila sa plažom.

Po preporuci gazde kod kog smo bili smešteni otišli smo u restoran u Lassiju. Klopa je bila izvrsna, kombinacije ukusa fantastične. Zamislite salatu sa suvim smokvama, zelenom salatom, rukolom, pršutom, prelivom od sira...uh, a piletinu sa suvim smokvama, fetom i sušenim paradajzom. Au...a za kraj kolač...ma nisam mogla da se pomerim kasnije. Napravila sam zalihu hrane za narednih mesec dana.

Inače, umalo da ostanemo na ostrvu. Pošto smo imali brod u subotu, 1.9. svi termini su bili rasprodati kako za subotu, tako i za nedelju. Mene je već bila panika uhvatila kako ću da stignem na bus, koji inace ide subotom i utorkom, i nema više. Avion je bio rasprodat, druge opcije brodom su stizale kasno ili su bile rasprodate. Tek na kraju se gazda setio da postoji brod preko Itake do kopna. Koja sreca da ide u osam ujutru. I tako skoro da nismo ni spavali, ustali u sest, pogledali poslednji put sa našeg balkona na more...i pravac Sami.

Dok smo čekali brod zamezili smo na brzinu umreli kroasan i sasušenu pitu i odvalili spavanjac od tri sata. Samo sam se probudila da vidim Itaku, bolje i da nisam. Negde je zastao u nedođiji da pokupi nove putnike.

Iskrcali smo se u Astakosu, putovali preko nekih brda, livada, jezera, sto bi Sakis rekao bolje da uslikamo sve to jer to više nećemo videti ni ja ni on. A onda smo zastali negde na putu u Amfilohiji da malo šopingujemo.

Uspela sam da svratim i da vidim gde Sakis živi kao i da se pripremim na nastavak puta...Tako sve ukupno 24h, broda, kola, busa...al prolete i još jedno leto....