Put u raj...Kastorija... Καστοριά

U Beogradu je padala kiša, a ja sam srećom prvi maj dočekala u Grkoj. Iznenađenje za mene je bio put u Kastoriju, prelepo mesto na severo-zapadu Grčke pored albansko-makednoske granice. Oduvek sam želela tamo da odem, i kada mi je Saki rekao da pogađam, odmah sam znala da smo se tamo uputili. Ipak nisam očekivala da će toliko da mi se svidi. Smestili smo se u malom hotelu Allahou www.allahou.gr/en/index.html Umesto brojeva soba, svaka ima ime, a naša je bila pčelica :) sa pogledom na jezero.

Jezero se zove Orestiada, a podseća na more, jer i sama Kastorija predstavlja poluostrvo, jer je skoro sa svih strana okruženo vodom. Jezero je na nekim mestima duboko i do 9,5m. Ima puno ptica koje uživaju u blizini ljudi, i niko nikom ne smeta. Kormorani, pelikani, labudovi, patkice...Ovaj stari dasa na slici je malo malo elegantno hvatao ribe i puno svoj stomačić.

Postoji stari deo grada u kom smo na svakom ćošku videli neku crkvu, prosto smo bili iznenađeni koliko ih ima. Tek naknadno smo naišli na mapu koja pokazuje oko 70 vizantijskih i post-vizantijskih crkava, od kojih neke datiraju iz 9-tog veka. 

 

 

Prvi dan smo odlučili da prepešačimo s jednog kraja Kastorije na drugi, i to je trajalo jedno četiri sata uz pauze. Našli smo dva drugara, belog i žutog psa, kojima je Sakis dao imena Max i Valpe. Oni su nas odmah zavoleli kao i mi njih, i krenuli za nama.

Kod zmajeve pećine smo spontano izgubili Valpea, ali nas je Max i dalje čekao. Pitala sam se kako će se vratiti kući, jer ipak je toliko dugo pešačio uz nas. Onda sam shvatila da je cela Kastoria njegova kuća. 

Dragon’s Cave ili Zmajeva pećina nije mnogo velika, ali je prelepa, sa jezercima sveže vode, i tzv. zavesama koje ukrašavaju prostorije. Naš vodič je tako brzo pričao, da sam pohvatala svaku treću reč, samo sam klimala glavom i zevala okolo, ali ipak sam uživala.

Max obožava vodu, i malo malo je skakao i brćkao se. Negde u gradu smo ga izgubili, da bi na moje oduševljenje uveče pri izlasku iz restorana ponovo naleteli na njih dvojicu i to na istom mestu gde smo ih i prvi put sreli. Ne znam ko se više obradovao, mi ili oni. 

 

Već sledeći dan smo odlučili da krenemo u visočije krajeve, mada je plan delovao ambiciozno, sa puno elana smo krenuli u osvajanje vrhova. Naravno, naša dva drugara su razdragano krenula sa nama.Usput su nas prestizali motoristi iz Atine, a naši verni pratioci su nas branili od ljutih mašina :) Na kraju smo svi završili u restoranu na vrhu, i Max i Valpe su stekli nove prijatelje...Zbog njih će mi Kastoria ostati posebno u srcu.

Za kraj smo još jednom prošetali kroz stari deo grada koji se zove Doltso...a uveče uživali u ribljem restoranu, okruženi bogatim Rusima, koji se tradicionalno okupljaju na sajmu krzna u Kastoriji. Još jedno divno putovanje i uspomene za moj tefter...

J