Moj prvi rodjendan

Hristos se rodi! Srećan Božić!

Nove naočare za novu godinu

Firenca za Novu godinu...Φλωρεντία

Firenca je moj izbor za ovogodišnji doček nove godine. Sakisu je ostalo samo da se složi, ali opet, on je poznat po ljubavi prema Italiji. Iz Milana smo uhvatili prethodno rezervisan voz i u roku od dva sata smo bili na glavnoj stanici u Firenci. Uz male peripetije (uhvatili smo bus u pogrešnom pravcu) smo stigli u apartman. Uzgred budi rečeno, apartman koji smo pronašli nam je otkazan dan pred put, tako da smo imali više sreće nego pameti da pronađemo nov smeštaj http://www.only-apartments.com/en/florence/sanniccolo_61854/ i to u prelepom kraju, ne tako daleko od centra. Uostalom tamo i onako ništa nije daleko, sve može da se prepešači. Doček je kao bio organizovan na trgu Piazza della Signoria. E, sad ko voli klasičnu muziku koja se od cike i vike i zamrznutih prstića muzičara, jedva i čula, a sve to propraćeno vatrometom, onda super! Mi smo malo bili šokirani, a možda i nismo dovoljno kulturno uzdignuti, ali nama to nije prigodna muzika za odbrojavanje i celivanje uz šampanjac/koka kolu/pivce...Odatle smo se povukli ka reci i mostovima, gde je realno i bilo najviše ljudi koji su čekali perelepi vatromet sa Piazzale Mikelanđelo. Još malo smo se motali ulicama grada, ali hladnoća, koju nisam očekivala u toj meri nas je spontano uputila ka našem apartmanu.

Drugi dan  smo rešili da ne jurcamo glavom bez obzira već opušteno prošetamo po kraju i popnemo do vidikovca Piazzale Mikelandjelo. Mala muka i pentranje uz stepenice se brzo zaboravi kada pukne pogled na ceo grad. Kažu da se ne zna kada je lepše, ujutru kada izlazi sunce ili uveče kada zalazi. Odatle dok gledate na grad shvatite da se grad nije mnogo širio i da ste u roku od 10 min okruženi zelenilom.

 

 

U blizini se nalazi i crkva San Miniato al Monte. Legenda kaže da je sveti Minas kao jermenski princ služio u rimskoj vojsci. Car je naredio da ga bace panterima, zbog napuštanja hrišćanske vere, ali panter nije želeo da ga pojede. Pošto to nije uspelo, odsekli su mu glavu, a on je navodno uzeo svoju glavu, prešao reku Arno i popeo se uz brdo do mesta gde je naknadno sagrađena crkva.

Malo ispod Piazzale Mikelanđelo se nalazi bašta ruža, u kojoj ima oko 400 vrsta ruža, a koju je oformio Giuseppe Poggi. Naravno u sred zime, od ruža ni traga ni glasa, ali verujem im na reč da je mnooogo lepo.

Moj utisak je da Firenca živi na reci, mnogo mostova, a opet, jedan jedinstveni Vecchio. Jedan od retkih mostova sa kućama izgrađenim na njemu. Kada se porodica Mediči preselila u Palatu Pitti, zatražili su da se napravi koridor koji će novu palatu povezivati sa Uffizijem preko reke. Tada je na mostu iznad kuća 1565. napravljen Vasarijev koridor. Sreća je da je to i jedini most u Firenci koji je ostao netaknut u II Svetskom ratu.

Jedan dan smo obišli pola grada u potrazi za kafićem. Ima barova gde se stoji, popije kafica i doviđenja. Ima restorana, ali klasičan kafić kao da ne postoji. Jurili smo tražili, na kraju kada smo hteli da odustanemo, preko puta palate Pitti smo našli baš lepo mesto. Uvalili se i rešili da malo odmorimo uz toplu čokoladu. Kelner je dolazio sigurno tri puta da proveri da li smo popili, nisam stigla ni da se opustim, čovek je već doneo račun, a zatim dva puta dolazio da vidi da li smo stavili novac. Eeeej, mi prijatelju ne dolazimo iz takvih zemalja gde se piće sruči i odmah napušta lokal. Želimo da uživamo, sedimo, ćaskamo, pijuckamo...Došlo nam je da sledeći dan ponovo dođemo tu naručimo i ne pijemo, ali samo da bismo nervirali osoblje, hihi...

Mercato Nuovo ili nova tržnica je prekrivena pijaca u istorijskom delu Firence, gde se u prošlosti prodavala svila i luksuzna roba, a danas kožni proizvodi. Mi smo se prošetali noću kada nije bilo prodavaca, ali gužva se napravila oko prasenceta tj. fontana del Porcellino. Kažu da ko protrlja njegov nosić ponovo će se vratiti u Firencu. Pre toga se stavi novčić u svinjina usta i kad novčić padne onda se radi procedura sa nosićem. Ja sam davne 2005. trljala nosić i eto...izgleda da deluje :) Inače meni zanimljivo je to što se u centru nalazi mermerni krug tzv. Pietra dello scandalo ili kamen srama. Svaki trgovac koji nije dobro poslovao je bio izložen javnom poniženju dok je stajao u centru tog kruga i bio tri puta udaran lancima.

 

Uživali smo i u uličnoj umetnosti. Čovek crta kredom po ulici, izgleda fantastično. 

U potrazi za restoranom u centru smo se vrteli u krug, a od klope ni traga ni glasa. Zbunjeni naiđosmo na trg Republike koji nas je podsetio na Comercio trg u Lisabonu, a koji je sagrađen kao deo projekta modernizacije grada. Kada je 1865. Firenca postala glavni grad Kraljevine Italije, tada su postavljeni veliki planovi da se istorijski grad pretvori u moderan velegrad. Plan je podrazumevao da se izgrade široki bulevari i time su stare građevine smatrane da predstavljaju simbol prošlosti i odlučeno je da se poruši istorijski deo grada. Na sreću zbog protesta do toga nije došlo, mada je tada ovaj deo grada koji je u prošlosti zauzimala stara tržnica zamenjen modernijim građevinama. Bez obzira na sve, 1871. glavni grad postao Rim. 

Naša ulica, mi je prisvojili, baš nam se svidela...ima simpatičnih restorančića...

Treći dan nas je lepo vreme izmamilo napolje, te smo rešili da ceo dan provedemo u prirodi. Najlepše je to što je u blizini našeg smeštaja Boboli bašta. Svako normalan u baštu ulazi kroz Pitti palatu, ali nama je palo na pamet da uz malo planinarenja dođemo do drugog ulaza. Cena je 7eur a to omogućava ulaz i u muzej porcelana, kostima i još neki koji nismo uspeli da vidimo.

Ovu baštu su članovi porodice Mediči tražili da se napravi iza Pitti palate. Nije im bio dovoljan parkić, već je napravljena ogromna bašta na površini gde čovek lako može da se izgubi. Mi smo se sve vreme šalili kao:"  Mužu gde je dete zovi ga na ručak"."Eno u dvorištu igra se". Hihihi, deset dana kasnije dete dolazi raščupano, izgubilo se u bašti...

 

Jako mi se svideo pogled iz malog ružičnjaka pored muzeja porcelana. 

Egipatski obelisk je prvobitno podigao faraon Ramzes II u Heliopolisu. On je prenesen u Rim a zatim postavljen u Boboli bašti.

 

Grotto Grande ili Grotto del Buontalenti je zanimljiva pećina odmah u blizini ulaza u palatu. Tu se nalaze replike četiri roba koje je izvajao Mikelanđelo oko 1521. Tu smo samo utrčali, jer nas je čuvar maltene izbacio zbog zatvaranja. Ja sam htela da se verem po zelenom rastinju uz zid odmah pored, ali ne bez razloga. Pomorandže su bile svuda, a moja ljubav ka njima je večna. 

 

Po izlasku iz palate shvatili smo da je spolja građevina nezgrapna i nama nimalo lepa, pa smo zaključili da samo kvari izgled lepog trga, pa je po našem mišljenju ime i dobila po izrazu "what a pitty..." Da ne grešim dušu, unutra je nismo obilazili, nekako nismo imali snage za davljenje u umetnosti i lepotama iz prošlosti,bili smo zadovoljni uživanjem u bašti i maštarenju kako je to bilo živeti tu u to vreme...

Posle celodnevnog šetkanja konačno smo pronašli mesto dostojno našeg smisla za izležavanje - Libreria Cafe la Cite, Borgo San Frediano, 20. Naravno topla čokolada je bila naš izbor, a barmen je samo rekao da izaberemo ukus...ej dvadeset ukusa...Ja sam posle delića sekunde rekla sa lešnikom, a Saki amareto...Trebalo je da ostanemo bar još nedelju dana da isprobamo sve omiljene ukuse. Super muzika, zanimljiv ambijent, da ne kažem ukusna čokolada, pa još i knjige svuda oko nas dostupne za čitanje, idealno mesto za izležavanje. Ipak, moram da kažem da ga nismo našli pukom srećeom, već sam na preporuku naletela na jednom blogu koji je pisala Amerikanka koja živi u Firenci. Ipak stranci zapažaju mnogo bolje i detaljnije od domaćih.

Odatle smo odjurili kući presvukli se i pravac restoran preko puta stana, na biftek...A umesto da se vratimo oko ponoći na svirku u malopre pomenutom kafiću, završismo ušuškani u krevetu. Svež vazduh i dobra klopa uspavljuju.

 

Pošto naš boravak u Firenci uopšte nije bio vezan za obilazak muzeja što bi se moglo očekivati od jednog normalnog prosečnog turiste, rešili smo da poslednji dan bar provirimo u neke od bitnih atrakcija. Tako započesno naš obilazak od Basilica di Santa Croce gde su sahranjeni Mikelanđelo, Galileo, Makijaveli, Rosini i dr. Mi u žurbi samo projurismo i krenusmo u potragu za sinagogom...

 

...koju smo jedva pronašli....Lepa impozantna građevina.

 

Nakon toga smo naišli na Piazza della Santissima Annunziata. Tu se nalazi najstarije sirotište za decu Spedale degli Innocenti otvoreno 1445. Tu je bilo omogućeno ženama da anonimno ostave neželjenu decu tako što bi ih stavili na okrugao kamen, zazvonili i taj kamen bi se rotirao 180 stepeni i time uneo bebu u sirotište. 

 

 U muzeju Leonarda da Vincija u ulici dei Servi 66 smo videli kakav je vizionar bio Leonardo. Saki se divi...ne sebi, već koliko Sakisa vidi.

 

Konačno smo stigli da uđemo i u Santa Maria del Fiore, tj. Duomo. Ulaz je slobodan. Samo smo protrčali, bacili pogled na freske koje je iscrtao Vasari - Last Judgment (1572-9) uz pomoć svog studenta Frederica Zuccarjai. Za oko 10eur možete da se popnete u kupolu. Ej, 463 stepenice mi nisu baš tog dana zvučale inspirativno, naručito što sam se kao majmun pela uvek svuda gde je za to postojala mogućnost. Kad se setim Bolonje i Asinelija...uh...šta mi je to trebalo. Tako da ovaj put nisam baš htela da izazivam sudbinu pred put. 

 

Još jedan pogled na Palazzo Vecchio na Piazza della Signoria, izgrađenu u 12-tom veku. Tu su živeli članovi porodice Mediči sve dok se nisu preselili u Palatu Pitti.

 

Iako sam imala želju da obiđem Uffizi galeriju, ne znam da li da kažem srećom nisam stigla ili na žalost. Da sam sa Sakisom ušla verovatno bih ga izgubila, jer bi on diveći se izloženim delima ostao zauvek zarobljen tamo. Inače, ulaz nije mnogo skup, ali ima milion ljudi koji čekaju da uđu, pa se preporučuje da se karte za malo više para kupe preko interneta i izbegne čekanje na uživanje u delima Mikelanđela, Botičelija, da Vinčija, Ticijana...Ipak, neki drugi put.

Opet nam je zafalilo bar još dva dana da na miru prošetamo ulicama grada, kao i mnogo puta do sada, kada svodimo utiske, na kraju uvek shvatimo da je vremena malo.

I tako u žurbi, vukući kofere za sobom, jer smo spontano odlučili da pešačimo do stanice, sa mosta Santa Trinita bacismo pogled na Ponte Veccio, kao simbol Firence i odjurismo ka vozu za Milano.