Neko vreme već nisam bila na Zlatiboru, ali na predlog drugarice odosmo malo da odmorimo i napunimo baterije. Polazaka iz Beograda stalno ima tako da se relativno lako i brzo stiže do ove planine. Kao za baksuz uhvatismo onaj vikend kada se sneg topio i reke su tekle ulicama. Takođe nisam očekivala da su centar pretvorili u ruglo. Toliko su neplanski izgradili da više uopšte nema onu draž kao nekada. Naravno da sam morala da posetim i studentsko odmaralište u kom sam više puta u toku studija boravila i nosim prelepe uspomene.
Kod spomenika smo uživale ispijajući čaj od šipka koji nas je častio Nebojša zvani Neša koji svaki dan prodaje kuvano vino i čaj za okrepljenje.
