Lefkada - Λευκάδα

Pošto je od svih jonskih ostrva ostalo da vidimo samo još Lefkadu, izbor je bio logičan. Naše agencije uglavnom sve vode u Nidri, koje je simpatično mesto sa pogledom na Skorpios, poznato po što Sanja voli da kaže, Aristotelu, Sokratu i Onazisu, i to sve u jednom čoveku. Ostrvo koje je kupio sada pripada njegovoj unuci Atini, koja bi najradine volela da ga se otarasi. E, sestro pokloni ga nama :)))

Put do Lefkade ja lično nisam ni osetila, a kako da osetim kad sam bila ošamućena od spavanja, ušuškana u ćebence, čak ni jedan filmić nisam uspela da odgledam. Probudila sam se tek u Janini, u kojoj smo pravili pauzu. Sve mi i Italijančići. Takoreći Lefkadu koliko sam uspela da vidim najviše i opsedaju Srbi i Italijani. Ako vidite mršavicu koja jede keksić držeći ga sa dva prstića i mrljaveći ga pola sata, a pored nje urađenog tipa, popločanog od vrata na dole, znači...naši. A ako vidite male crnomanjaste sve sa mamom, tatom i komšijama...znači...njihovi.

Za razliku od prošle godine kada nas je po ostrvu šetao predusretljivi Zoranče, ove godine nas je dočekao Mladen od milja Mladenković. Isti dan nas je izbombardovao gomilom informacija, a od toga najviše gde jesti, šta jesti, koje su plaže dobre, na koje izlete treba ići i slično. Sledeće veće nam je organizovao i učenje grčkog plesa kasaposerbiko. Mi se sve picnule, zauzele najbolje mesto da uživamo u predstavi, kad uplete on i nas u kolo. Od silnog poskakivanja umalo ne završismo u bazenu naše vile Konstantina.

Prvih par dana nismo bile motorizovane pa smo se vodile parolom bilo kuda peške svuda, pa tako su već na početku naše izvajane nogice postajale sve lepše.

Prvi dan smo se brćkale u našem mestašcetu. Plažu je neko nazvao grčka ada, tako da nema potrebe reći šta je pesnik hteo da kaže. Saška i ja posle napornog istraživanja dođosmo do ove kako tako pristojne plažice gde je palo prvo kupanje. A usput pade i ojađivanje jedne smokve. Bila je to borba čoveka sa prirodom a i ono čija ruka više doseže. Smokva se nije dala, ali ipak želja za slatkim plodom je pobedila.

Već drugi dan malo bolje organizovane, takoreći, ustajanje u cik zore i pravac vodopadi Dimisoari blizu Nidrija. U koloni dva po dva po uputstvu našeg dragog vodiča, kao đaci prvaci smo krenuli u ranu zoru. Sa obzirom da su prvačići bili mnogo spori, morale smo da preuzmemo čelo kolone kako bi stigli za dana. Malo su nam pažnju odvlačila stabla smokava kojih je bilo na svakom koraku. Nema ništa slađe nego kad se ubere sa grane...
Voda hladna, a mi hrabre, bućnu smo se, ja doduše sve zarad dobre slike :)

 Još jedan dan bez kola, i odluka je pala da se bućnemo na plaži Pasa u blizini Nidrija. Mi i Grci, prirodna hladovina, kuliranje u zelenoj vodi. Baš divan dan...Plaža je na pola sata hoda od Nidrija, tako da uz laganu šetnjicu i priču brzo prođe vreme. 

A uveče, gde nego u La Minuta, kao da smo se pretplatile da tamo ispijamo šta pivo šta koktele...To je inače bila preporuka našeg vodiča. 

Moja pametna ideja je bila da treći dan odemo do plaže Dessimi koja se nalaži pored mesta Vliho. Busom do Vliha a onda dva km uz brdo, niz brdo...Mislim ništa nije teško kad se posle bućneš u moru. Lepa kristalna voda, malo prirodne hladovine a kao najvažnije i lokalna taverna. E a povratak, hihi, pa niko nije rekao da nedeljom nema buseva ceo dan do poslednjeg u 21,30h. Cccc...Poluiscrpljene sedosmo u tavernu pored puta sa blago romantičnim osvetljenjem i muzikicom, i malo uz mezetluk dočekasmo i vreme povratka. 

Prvi dan motorizovane, željne akcije, ni jedna ogromna multipla nije mogla da nas spreči da uživamo. Doduše kirija Viki nije bilo svejedno kad je ugledala polukombi ispred agecije :). Evo da se upoznate sa našim ljubimcem.

I tako pravac Kathisma, a usput plaža Peukoulia iz ptičije perspektive. Kažu da je to jedina peščana plaža. Kad ima vetra dovuče puno morske trave, tako da i nije baš idealna. 

Ipak jedna od najuređenijih plaža je Kathisma, suncobrani, kafići, taverne...svega ima u izobilju. Mi smo kao prave kamperke, našle prirodni hlad, izvadile sendviče i krkanluk. Kao đaci na ekskurziji, čim sednu u bus vade smoki :) Sanja je imala svoje zlatne momente, pokazala je KUD-u Španac, kako se skače neustrašivo sa stene.
I tako, uživanje u tirkiznom moru, i tu niotkuda nekom pade na pamet da vidi šta je iza ćoška, pitam se kome, kašljuc kašljuc. Dobro de, nekako se i otplivalo tamo, ali povratak, prava agonija, talasi udaraju, mi plivamo u mestu, meni ceo život prolazi pred očima. Posle sat vremena zamahivanja i poslednjih atoma snage, padoh na kolena i počeh da ljubim obalu. Ajde ne bukvalno, ali u svojim mislima.

 U povratku, konačno smo posetile glavni grad Lefkadu, i proslavile Vikin rođendan uz kolače čija količina nam umalo nije došla glave. Zalogaj kolača, gutljaj vode, pa guraj. Mislim, čisto da se zna to se sve dešava posle pojedenog girosa, eto da ne pomislite da smo metiljave. Kao niko neće lukac u giros, al‚ tsatsiki s beli luk, može bajo. 

Kada smo spontano skrenule iz sela Marandochori došle smo do još jedne plažice. Mala plaža Ammousa nam je bila simpatična valjda zbog još manje plaže iza ćoška, jer jašta, uvek je slađe kod komšije. I tako kad god možemo da se ubacimo u neko rizično ponašanje, eto nas. Ne bih ja, ali čovek valjda ne uči na sopstvenim greškama. Ajd dobro, sltaka je bila plažica, prava nudistička, no se mi stidimo.

Vođene avanturističkim duhom dođosmo do plaže Vassiliki, no neiskusne ostadosmo na pogrešnom delu plaže. Glavna akcija se održavala na suprotnom delu gde je masa dobro izvajanih pripadnika muškog roda surfovalo. E tu je bilo svašta za videti. Da smo koji dan tu ostale, sve bi se poudavale...Ne mogu a da ne pomeneg plavokosog tinejdžerskog boga koji mi se dubokomisaono obratio sa hi...E...a ja se zbunila, dobro nisam i pocrvenela. Šta je tu je, morale smo da se spakujemo i krenemo put našeg mesta.

Usput smo svratili u tavernu sa prelepim pogledom na na Sivotu, pa još malo i zamezile, šta musaku, šta pasticio, `nako, čisto da ne krči stomačić...

Još jedna avantura, i posle malo levo pa desno, što bi rekla naša uvažena estradna umetnica, stigle smo na plažu Mikros Gialos/Rouda. Naravno gde drugo, nego zabismo se u najveći hlad. I tako malo hrk hrk, pa mljac mljac...A šta mislite šta smo isto radile, pa naravno plivale iza ćoška da vidimo čega tamo ima

Povratak u Sivotu poznatu po tavernama u kojima se služe jela od sveže upecane ribe. Mislim, pečene, pržene, kuvane, nisam baš mislila na suši. Klopale smo u taverni Spiridoula, koja je prva u nizu. Prste smo polizale, ali sve smo čekale i da nam donesu lubenicu kao za kraj, ali od nje ni traga ni glasa. Stvarno su ti Grci u krizi.

Zarad malo uzbuđenja krenusmo na krstarenje oko okolnih ostrvaca Sparti, Madouri, Skorpidi, Skorpios i Meganissi. Vrhunac je bio roštilj na plazi, ali ne zbog suvlakija, tsatsikija i slicno, nego zbog poplocanih momaka koji su služili isti. Jedini malecki problem je bio sto su oni služili goste drugog broda, a mi smo mučene morale kod Janija, koji je bacio oko na nasu Sanju. I tako tužnih pogleda čekale smo u koloni izgladnelih, sve pod suncobranom koji smo nosile sa sobom, kako bismo privukle pažnju malopre pomenutih apolona. Sreća za Zoranin zum na fotoaparatu kojim je uhvatila svaku krivinu na prelepim telima. A da, da se vratimo krstarenju...i tako Sanja spava obamrla od vrućine, kad je iz sna probudiše kapi vode na njenom licu. Janis je diskretno polio vodom jer je hteo da je probudi kako bi je pozvao na svoju rođendansku proslavu u klubu Mythos. Kako je to slatko :) A plaže kao plaže, lepe, tirkizno more, čisto, sunce ubija, izgoresmo na brodu, al tako je to kad se kuražimo na pramcu.

 Poluubijene smo se vratile u našu vilu, gde smo svakodnevno imale društvo malene mačketine.

Nakon prvog krstarenja, koje nam se osladilo, krenule smo i na drugo. Obilazak najlepših plaža Egremni, Porto Katsiki i Agiofili. Naravno na put smo krenule istim brodom, znaci, ponovo Janis, razocaran sto Sanja nije dosla na proslavu rođendana, ispričao nam je svoju tužnu priču kako ga je devojka ostavila, kako se seli u Nemačku, kako mu se smučio suvlaki i kako ga vidi kao čudovište iz Loh Nesa...i naravno kako mu je žao što nismo došle na žurku, jer je posle popijenog alkohola zaigrao u kavezu :) E vala zbog tog prizora je i meni žao što nismo išle...
Kapetan nas je obavestio da je voda izuzetno mirna i idealna za krstarenje, i da celo leto nije bilo tako. Prošle smo i pored Cape Dukato, svetionika odakle je najlepše dočekati zalazak sunca na Lefkadi.

Boja mora na Egremniju je predivna, prelivaju se sve nijanse tirkizne boje. Malo smo se bućnule, malo pozirale, a onda se oduzele ispod suncobrana i zaglabale sendvičiće.

Nedugo zatim smo otplovili do Porto Katsikija gde nismo pristajali, već smo uživali iz daleka. Kažu da su popodne ovde uglavnom talasi, što sam se uverila sledeći put kad sam došla.

Do plaže Agiofili smo došli, krenuli da se iskrcavamo, i na moju veliku žalost, vratili smo se odmah na brod, jer nam je bilo zabranjeno da ostajemo. Ta plaža mi je bila favorit, ali na žalost nisam imala sreće da uživam u tom prozirnom moru.

Za utehu nas je odveo do neke druge plažice, koja naravno nije bila na istom nivou, ali dobra je za rashlađivanje. 

Iskrcasmo se popodne, pune utisaka o lepim plazama.

Još jedan uzbudljiv noćni izlazak, prosto nismo znale da li da izađemo u La Minute ili u La Minute. Malo smo razmišljale dvoumile se iiiii, La Minute, naravno. Usput sam otišla i da se oprostim od gospodina Onazisa.

  I...tu se na žalost završava druženje sa mojim drugaricama ali ne i sa Lefkadom....