Nakon prošlogodišnjeg letovanja na Milosu i Sifnosu, rekla sam ove godine može gde želi Sakis, jer moja želja je ispunjena. On je zamislio mirno letovanje, tzv. lenčarenje bez stresa i jurnjave. Tako se uputismo ka našoj destinaiji Porto Koufo. Mesto koje uopšte nije turističko. Ima pet-šest taverni, prodavnicu, par hotelčića, jednu trafiku i to je to. Međutim, ima svoj šarm, prelep zalazak sunca, mir i tišinu. Poznat je i po dubini mora, jer najveći deo plaže več posle par metara naglo ide u dubinu, što je interesantno jer odjednom od tirkizne boje prerasta u modru. Dole se stvarno ništa ne vidi. Mene je iskreno bilo strah da plivam dalje. Sakis se izleavao u krevetu svaki dan do tri popodne, a ja sam uvek uživala na našoj plaži i tirkiznom moru, a onda popodne pravo u istraživanje okoline.
Pogled na plažu Mamba...nismo svraćali, deluje nekako daleko. 
Na Kalamitsi smo otišli, jer imam lepo sećanje na čistu, tirkiznu vodu. Međutim, to se sve dosta izmenilo, puno ležaljki, gužva u moru, mutna voda. Šta znam, ili sam omatorila, ili se mesto stvarno promenilo. Ipak, popili smo dobar Mojito i uživali u dobacivanju frizbijem. Pokazala sam mu i novu tehniku izmišljenu od strane braće Bosanaca.
A uveče pravac u Boukadoura restoran na punjene lignje. Pa, ne znam, lignje punjene sirom bolje zvuče nego što imaju ukus...
Do plaže Klimataria nije toliko teško doći, samo treba znati pravi put. Zahvaljujući Nati i detaljnom opisu, vrlo brzo i lako smo stigli na našu destinaciju. Prvo do plae Sikia, a onda putem desno uz obalu i pored tri uvale, Linaraki, Limanaki i Tourkolimnionas, pa uzbrdo i malo desno, pa levo, i stiže se do plaže. Nažalost, taj dan je duvao jak vetar i doneo je dosta trave, i u neku ruku pokvario doživljaj ove plaže. Mada, i pored toga mogu da kažem lepa plaža, naručito deo ispod crkvice. U povratku smo prošli pored nekoliko lepih taverni na obali mora, međutim nažalost nam se nije pružila prilika da ponovo dođemo.
Uveče su nam gazde iz kuće priredili roštilj, doduše na naše insistiranje. Bolje nego u restoranu, mogu samo to da dodam. Omiljeno mesto posle večere nam je bila klupica pored mora i konzumacija sladoleda uz pogled na zvezde.
Jutro u Porto Koufo
Na pomenutom roštilju, gazda nam je otrkio jednu tajnu plažu Krifo paradiso, ili skriveni raj. Zaista čak ni na sajtu Sitonija na dlanu koji su obišli svaku moguću skrivenu tačku ove plaže nema. Razmišljala sam da li da objasnim kako se do nje dolazi, ali..ipak neću. Plaža je nudistička, svi su razapeli šatore, ima čak i porodica sa decom i svi su opušteni povodom svoje golotinje. Ja sam odlučila da kvarim ravnotežu time što ću biti u kupaćem. Ajde dobro, tu i tamo neko obuče kupaći, pa ga svuče, nikom ništa ne smeta, sve kako ko voli. Na ovoj plaži sam doživela da mi se oči same sklapaju i počinjem da zevam i posle par sekundi utonem u san. Da li je zbog mira i tišine ili mirisa borova ili nekih čudnih sila, ali svaki put kada smo bili na ovoj plaži ista stvar se desila.
Malo sam se prošetala po kraju dok je Sakis spavao, a naravno svaka šetnja se završi sa uskakanjem u čisto more.
Pogled na plažu Ethnik, tj. istoimeni bar, popularan kod mladih. Mi smo ipak opet završili kod nudista,, a ja sam istražujući okolinu preko google map, otkrila dve mini plaže odmah iza stena, i naravno da smo išli u istraživanje...
Poslednje veče smo naravno tradicionalno proveli u taverni, ja opet tradicionalno u crvenoj haljini a igrom sudbine nestalo je struje u celom mestu tako da nam je upriličena romantična atmosfera, večera uz sveće. Ja sam posle onako polu pripita jurila maskotu mesta malu Merendu.
Umesto na krstarenje sledeće jutro smo kolima krenuli u obilazak plaža kolima. Prva na spisku posle doručka u Sartiju bila je plaža Kavourotripes i Orange bar.
Boja mora nestvarna, misliš u raju si. Utisak kvari gomila ljudi takođe u potrazi za rajem. Ovo je možda najpopularnija plaža, nekad znana samo nudistima, a sad se baš pročulo. Iz tog razloga ne želim da objasnim put do prethodno pomenute plaže, možda sam sebična, ali čuvam tu tajnu za sebe.
Ipak ću da vam šapnem da je meni draža Megaportokali, gde je primetno manje ljudi, i uglavnom su tu mlađi Grci. Voda čista kao kristal, prelivaju se sve nijanse plavo tirkizne. E, ovo je stvarno raj.
I za kraj, jedna lepa uređena plaža, Oneiro ili Manassou po baru koji se nalazi tu. Put do nje krivudav prašnjav, ali vredi doći. Koktelčić, sendvičić i brćkanje.
Nažalost, sve ima svoj kraj, pa i ovo letovanje. Ubrzo smo se pokupili i krenuli ka Solunu. Nadam se do kraja leta da možda još malo nogice osolim u Egejskom moru, ipak ko će čekati tek sledeće leto...
